ОБАВЕЗУЈУЋИ ПЛАНСКИ ИНСТРУМЕНТИ ЗА ПРИМЕНУ КОНЦЕПТА УРБАНЕ ЗЕЛЕНЕ ИНФРАСТРУКТУРЕ: МЕЂУНАРОДНИ МОДЕЛИ И ИСПИТИВАЊЕ МОГУЋНОСТИ ИНТЕГРАЦИЈЕ У ПЛАНОВЕ ГРАДА НИША
BINDING PLANNING INSTRUMENTS FOR THE IMPLEMENTATION OF THE URBAN GREEN INFRASTRUCTURE CONCEPT: INTERNATIONAL MODELS AND THE POTENTIAL FOR INTEGRATION INTO THE PLANNING FRAMEWORK OF THE CITY OF NIŠ
Autor:
Наталија Илић
Download PDF
DOI: 10.46793/Urbanizam26.139I
РЕЗИМЕ: Савремени приступи урбанистичком планирању све више препознају урбану зелену инфраструктуру (енг. Urban Green Infrastructure) као значајан инструмент унапређења отпорности градова на климатске промене, ублажавања ефекта урбаног топлотног острва и остваривања принципа одрживог урбаног развоја. У појединим европским градовима развијени су регулаторни инструменти који квантификују еколошки функционалне површине на нивоу парцеле и интегришу их у систем просторног планирања и поступак издавања грађевинских дозвола. Циљ овог рада је да, кроз компаративну анализу три репрезентативна модела – Biotope Area Factor (BAF) у Берлину, Urban Greening Factor (UGF) у Лондону и Green Factor (GF) у Хелсинкију – сагледа њихов нормативни статус, методологију обрачуна и начин имплементације у планерску регулативу. На основу добијених налаза врши се анализа важећег планског и правног оквира у Републици Србији, са посебним освртом на град Ниш. Резултати истраживања указују да, иако плански документи града Ниша препознају циљеве одрживог урбаног развоја и заштите животне средине, урбана зелена инфраструктура није операционализована као експлицитан нити обавезујући регулаторни инструмент у систему планирања. Полазећи од анализираних примера европских градова, рад предлаже смернице за интеграцију квантификованог фактора озелењавања у постојећу структуру планских докумената, уз његово повезивање са поступком издавања локацијских услова и грађевинских дозвола. Предложени модел представља оквир за унапређење планерске регулативе и развој климатски отпорнијих урбаних средина у Србији.
Кључне речи: Плански инструменти; Урбана зелена инфраструктура; Фактори озелењавања; Одрживи урбани развој; Ниш
ABSTRACT: Contemporary approaches to urban planning increasingly recognize Urban Green Infrastructure as a key instrument for enhancing urban resilience to climate change, mitigating the urban heat island effect, and promoting the principles of sustainable urban development. In several European cities, regulatory instruments have been developed to quantify ecologically functional surfaces at the parcel level and integrate them into spatial planning systems and building permit procedures. The aim of this paper is to examine, through a comparative analysis of three representative models – the Biotope Area Factor (BAF) in Berlin, the Urban Greening Factor (UGF) in London, and the Green Factor (GF) in Helsinki – their regulatory status, calculation methodologies, and modes of integration within planning regulations. Based on these findings, the paper further analyzes the existing planning and legal framework in the Republic of Serbia, with a particular focus on the City of Niš. The research results indicate that although planning documents in Niš acknowledge the objectives of sustainable urban development and environmental protection, Urban Green Infrastructure has not yet been operationalized as an explicit or binding regulatory instrument within the planning system. Drawing on the analyzed European examples, the paper proposes guidelines for integrating a quantified greening factor into the existing structure of planning documents, linked to the procedures for issuing location conditions and building permits. The proposed model provides a potential framework for improving planning regulations and strengthening the climate resilience of urban environments in Serbia.
Keywords: Planning instruments; Urban green infrastructure; Greening factors; Sustainable urban development; Niš
РЕФЕРЕНЦЕ